Otvaranje

20 

septembar 2019. u 20h 

Galerija S: Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Trajanje: 20. septembar – 13. oktobarski 2019.

Jelena Bulajić, autorka koja poslednjih godina postiže značajne uspehe na internacionalnoj umetničkoj sceni, predstavlja se na samostalnoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine prepoznatljivim umetničkim opusom sastavljenim od serija tematski jedinstvenog materijala, okupljenog oko ideje razotkrivanja, ispitivanja strukture i prostora materijalnosti.

Privukla je pažnju javnosti monumentalnim platnima još tokom studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, uglavnom portretima starijih osoba, istražujući kroz ovaj tematski okvir kako konstrukciju monohromatskih površina, tako i lica – nosioca iskustva i istrajnosti, jasnog izraza i emocije. Na sistematičan i analitičan način pristupa prikazivanju starosti, u društvu marginalnoj tematici, nasuprot težnji za večnom lepotom i mladošću, koju svojim radom i postavkom u elitnim izložbenim prostorima čini vidljivom i važnom.

Svoje prve umetničke koncepte realizovala je tokom poseta gerontološkim centrima u Vrbasu i Novom Sadu fotografišući njihove stanare tokom dnevnih rutinskih situacija, slike zatečenog stanja ljudske svakodnevice i neminovnosti života koji se odvija negde na rubu, margini društva i van medijskih pogleda, u kreiranoj mirnoj zoni ili svojevrsnoj izolaciji. Pažnju su joj najviše privukli portreti starijih osoba, njihova lica oličena mudrošću i iskonskom životnom lepotom, koja svojim slojevima iskustva i istrajnosti postaju polje istraživanja ove umetnice. Bez potrebe za skrivanjem i pretvaranjem, svoje istraživanje započinje fotografijama portreta, fokusira se na otkrivanje njihove vitalnosti, karaktera i unutrašnjeg života uočljivog u bogatstvu gestikulacije i mimike, beleženju jasnog pogleda i analizi kože ispunjene borama. Viđenje zabeleženog materijala zatim prenosi na monumentalna platna, sa izrazitom željom za uvećanjem primarnog sadržaja i propitivanjem karakteristika njegove materijalnosti. Veliku pažnju posvećuje ispitivanju taktilnosti kože, njenog odnosa sa ostalim elementima lica – kostima i mišićima, ali i teksturi, mreži isprepletanih udubljenja i ispupčenja vidljivijih na makrofotografijama. Analizom detalja postiže kompleksne studije lice kod kojih, ukoliko bismo izdvojili neki segment, dobili bismo gotovo ili potpuno apstraktno konstruisanu strukturu.

Kao rezultat ovog procesa nastaju bela platna velikih dimenzija sa portretima realizovanim monohromatskom skalom izvedenom iz odnosa crno-belog, bez jakih kontrasta i čiste crne, gotovo transparentni prizori koji naglašavaju vrednosti i bogatstva tonaliteta sive. Detalji postaju vidljiviji nego u realnosti, lica nepoznatih osoba koje autorka razotkriva, približava i dovodi u interakciju sa posmatračima.

Da li je u pitanju dijalog sa vremenom, sećanjem ili davno zaboravljenim bliskim odnosom, ili možda momenat lične spoznaje i suočavanje sa brzinom i protokom života? Koliko je današnje društvo sklono negativnim stavovima, predrasudama i diskriminativnom ponašanju prema starijim osobama, a koliko sa druge strane ističe mladost, lepotu, snagu i popularnost? Da li je ejdžizam naša svakodnevica o kojoj se malo govori u društvu za razliku od težnje ka pronalaženju eliksira mladosti i snu o besmrtnosti?

Kako je strah od smrti postao jedna od dominantnih pojava u društvu, tako su bolesne i starije osobe skrajnute na margine društva, odgurnute i nevidljive u zonama društvenog funkcionisanja i medijske pažnje, često zatvorene u stacionarima, gerontološkim centrima, bolnicama ili privatnim kućama, u kojima neretko trpe različitu međugeneracijsku diskriminaciju ili se, pak, sami povinuju društvenim stereotipima i prihvataju ulogu obezvređenog.

Izložba © sva prava pripadaju umetniku.

Jelena Bulajić čini vidljivim ovaj odnos moći prisutan u savremenom društvu, dualitet života i smrti, i suočava nas sa njim, vrlo otvoreno, iskreno i jasno svojim slikama i fotografijama. Ne izbegava simbole starosti kao što su: seda kosa, bore, medicinska pomagala (slušni aparati, naočare i sl.), štaviše, naglašava ih i afirmiše konceptom aktivnog starenja i brige o starijoj populaciji. Kao što se Evropa može smatrati „starim kontinentom“, a proces starenja prirodnim društveno-demografskim procesom, autorka svesno ukazuje na vrednost i važnost njegovog postojanja. Ono se uočava kako na portretima izabranih osoba tako i u pejzažu koji nas okružuje, a koji u sebi takođe nosi poruke iskustva, istorije i protoka vremena. Priroda tako postaje novo polje istraživanja umetnice, naročito njeni primarni elementi koje prikazuje, čije segmente sakuplja i uključuje direktno u realizaciju rada.

Novim istraživanjima nastavlja sa ispitivanjem ljudske fizionomije, svojevrsnim mapiranjem lica, kroz portrete različitih formata, starih i mladih osoba u serijama, da bi istraživanje taktilnosti ljudske kože vremenom proširila na propitivanje prostora drugih, za nju važnih elemenata – neba, vode i planina; njihove strukture, prelaza i oscilacija. Ovakav pristup naglašava kombinacijom materijala kojima realizuje svoje radove, a koje često sama sakuplja i obrazuje, kao što su: mešavina mermerne prašine, mlevenog granita, krečnjaka, kaolina, školjki, lave i sličnog, zbog čega njena dela poprimaju specifično lična obeležja same autorke i naglašavaju kontinuirano sistematičan i posvećen umetnički pristup.

Svojim radovima analizira odnos portreta i portretisanog, umetničkog dela i modela u savremenom društvenom kontekstu, kombinujući ponekad medij fotografije i videa za naglašavanje tematskih celina. Koristi repeticiju ključnih elemenata, rad u serijama, ponavljanje istog motiva ili portreta i razvija njihove međuodnose. Radove postavlja kao niz ili češće kao dijalog portreta i/ili izdvojenog detalja (prizori prirodnih struktura, valerske taktilne površine, tamna platna ispunjena slojevima materije…), istih ili različitih dimenzija, u specifičnim kontrastnim relacijama – svetlost i tama, punoća i praznina, život i smrt, predstavljenim kao celine, jedinstvo suprotnosti koje čini prostor njenih istraživanja. Na ovaj način slikarski opus proširuje prostornim istraživanjima, stvarajući posebne situacije u izložbenim prostorima, uglavnom belim kockama, kombinacijom različitih, a bliskih formalnih i sadržinskih elemenata, gradeći svet postojanih prirodnih odnosa.

Umetničkom praksom Jelena Bulajić istražuje u polju ljudskih i društvenih odnosa, naročito pozicije osetljivih i marginalnih grupa, istovremeno se baveći umetničkom formom i likovnim elementima. Razvija se na liniji prihvatanja, a ne odbijanja različitosti, pomirenja i umrežavanja, a ne nastavka borbe suprotnih polova, stavova i dualiteta. Svojim aktivnostima na lokalnoj i međunarodnoj umetničkoj sceni, doprinosi njihovom diverzitetu i ukazuje na mogućnosti i značaj međusobnog povezivanja, dijaloga i razvoja.

dr Sanja Kojić Mladenov

„It is only between the reality of things and the
imagination that the spark of the work of art is
kindled“. Peter Zumthor

Junsko popodnevno sunce. Jake, duge senke. Odblesci na titravoj vodi velike evropske reke i ravne površine ogromnih napuštenih lučkih skladišta nekadašnje moćne trgovinske razmene. Gusto zelenilo visokih krošnji na levoj obali i beton, asfalt i cigla na desnoj. Antipodi – Jin i Jang. Nema vožnje čamcima, nema šetača po obali, nema radnika u luci. Ima zaleđene, tačnije od zapare i jačine sunca zaustavljene, metafizičke atmosfere preteće napetosti u neočekivanoj tišini i odsustvu vidljivog života. Da li su slike Đorđa de Kirika ili Edvarda Hopera nastajale u takvim ambivalentnim trenucima koji su skrivali jednu realnost, ali i rađali novu? Neobičnu i neočekivanu kakvu slika naša umetnica? Na samo desetak minuta brzog hoda od centralnog beogradskog trga, saobraćajnog kolapsa i žamora načičkanih kafića, umetnica je deo dugačkog lučkog hangara preobrazila u kreativni, zaštićeni prostor, u atelje u koji jedva prodire svetlost dana ali u kojem se roje misli. Rađaju ideje. Grade dela. Prave planovi. U tom belom kubusu – njenom univerzumu koji naliči njujorškim loftovima visokih tavanica, preglednih zidova i napadne tišine – lagodno su smeštene ogromne bele slike s prikazima portreta, prislonjene i okrenute ka zidu. Istovremeno se rađa još jedan veliki, tačnije ogroman beli portret, ali i čitava nova serija manjih slika, tamnijih i tamnih, druge ikonografije, raspoloženja, značenja i tehnike. Asistent joj je visoka, lako pokretna skela.

Ima nečeg zdravog, energetskog u tom izolovanom, utišanom i modernizovanom loftu kroz koji se ona šeta lako, kao da lebdi, sa sigurnošću i zadovoljstvom. Bujna tamna kosa, upletena u kiku, delotvorno prenosi njena kretanja i njenu unutarnju snagu, hranjenu svakodnevnim trčanjem po Adi. Usklađenim i funkcionalnim pokretima priprema i donosi kafu, a potom i tegle s neverovatno bogatim izborom materijala sa kojim radi.

Radost mladosti koja pred sobom vidi budućnost ispunjenu kreativnošću, suprotstavlja se i u potpunosti negira nemušto otaljavanje radnih obaveza. Uživa u stvaranju, u obećanju onoga što joj donosi razmišljanje i priprema za rad, a zatim i sâm dugotrajan proces kojem se posvećuje u potpunosti, u želji da bez žurbe zaokruži određenu celinu i stavi tačku na njen završetak: u tome je „magična snaga završetka“.

Ne zanima je da rezultat bude „ilustracija ideje“, već da se postepeno i sistematično posveti početku rada, da lagano prirema i unosi sve pribavljene, nebrojene elemente, sastojke i detalje koji grade celovitost umetničkog dela. Tu nema dekoracije već je svaka komponenta suštinski činitelj celine. I zato je „umetničko stvaranje – konstrukcija“.

Jasna struktura i kristalna čistoća njenih slika i crteža veoma su rano – od njene 21. godine – i kod nas i u svetu prepoznati. Njihova logična harmonija, ritam, zvonki zvuk, punoća i poštovanje svakog poteza, odzvanjaju – „kao što kod Baha odzvanjaju njegovi korali i mise“. Ali, veština i znanje nisu dovoljni ako kod gledaoca ne podstaknu znatiželju za daljim saznanjima, empatiju… i razumevanje – koje može da bude i arbitrarno ali je važno da prevaziđe puku informaciju.

Otkrivanje različitosti kao traganje za esencijom, prodiranje u suštinu – izvan vidljivog i poznatog, bitne su odlike njenih crteža. Uprkos izjavi da ne voli da slika portrete, izbor tema starijih i starih osoba ona tumači kao poziv na pravi dodir i na razmišljanje: s jedne strane, svet je opsesivno zarobljen pozivom na mladost, zdravlje, lepotu, osmeh, doterivanje i uspešnost. Tome ona suprotstavlja (is)trajnost, iskustvo, intimu, saosećanje, razumevanje… Insistira na uvećanjima i približavanjima – da bi se sve videlo. Nema skrivanja: koža, posebno ostarela, ona koja odoleva životu, koja ima dušu i sve pamti, poziva na dodir. To je čovekova mapa s mnogo slojeva, granični svet koji premošćuje razdaljinu između unutarnjeg i spoljnjeg.

Fotografiše profesionalnim aparatima visoke tehnologije, u hodu, u letu. A onda eliminiše. Paralelno s velikim belim, nastaju tamne slike manjeg formata, pa i serija minijaturnih. Pravi kontrapunkt sa istim mirom i tišinom, dubokom proživljenošću i slojevitošću.

Foto-kamera visoke rezolucije je pomoćno sredstvo – intermedij za osobe koje najčešće slučajno sreće, u prolazu, likove koje ne poznaje i koje u magnovenju odlučuje da ovekoveči dugotrajnim, strpljivim islikavanjima. Sloj na sloj… Crta na crtu.

 

U selekciji Projekcije biće prikazano 55 radova, koji konkurišu za nagradu Sfinga, dok je u Medijskim instalacijma/Nastupima zastupljeno 9 medijskih instalacija.

Međutim, rađa se novi predmet njenog interesovanja: rekama, planinskim lancima i snegovima, stenama i vrletima posvećuje ciklus manjih i malih slika, sasvim različite teksture i hromatike. Njihova zaleđena atmosfera pod oblacima nadkriljuje i zamagljuje predele. I tu se osećaju nevidljivi slojeviti namazi, kao rezultat dugotrajnog, pažljivog rada. Iz njih izbija isijavanje ili presijavanje; kroz tminu se probija svetlost, zračenje – nova taktilnost, drugačija enigma.

Neočekivano brzo stiže zrelost. Tematski, te manje, tamne slike na sasvim su drugom polu od prepoznatljivih, enormnih belih portreta starijih osoba.

Zaokuplja je, a možda i zabavlja, slučajnost: slobodno („tašističko“) slivanje boje niz platno koje ona blago koriguje, usmerava ali povremeno i pušta da nađe svoje slobodne protoke. Uspostavlja se neka vrsta sublimne igre – u kojoj svako dobija. Neguje izvanredan osećaj za prepoznavanje važnosti prirodnih materijala s kojima radi: ističe njihove raznovrsne mogućnosti i različitosti u ekspresiji. Koristi njihovu strukturu, fakturu, boju, nijanse, odsjaje. Smatra da oni određuju poetiku dela, njegov karakter i kvalitet, taktilnost i odbleske, pa čak i akustičnost i mirise. Zato s pažnjom, poštovanjem i gotovo s nežnošću, uzima u ruke tegle kao relikvijare koje je sama punila posebnim vrednostima – sopstvenim bojama, pigmentima, prahom, tucanikom… osnovnim sredstvima svoga rada. Taj dragoceni materijal dobija drobljenjem – mlevenjem u ogromnim industrijskim mlinovima. Pigmente pravi od školjki, na primer, od ostriga sa stenovitih obala plitkog Atlantika kod Čarlstona, od ohlađene lave sa Tenerifa, od kaolina – belog, sivog, crnog, od opasnog, otrovnog grafita i ugljena, granita i krečnjaka, od mermerne prašine…

Svaki sastojak prepoznaje po fakturi, nijansi boje i eteričnim mirisima. Ipak, ne odustaje ni od korišćenja akrilika i emulzije polimera; ponekad se ne odriče ni uljane boje. Jedino što ne primenjuje – jer ih ne voli – to su bojeni pigmenti. Često koristi bezbojni akril za neku vrstu opne, „izolacije“ između dve boje, za postavljanje dva ili više sloja. Svi ti slojevi – kako na velikim, tako i na malim slikama – otkrivaju i zrače svoju unutrašnjost, imaju posebne sadržine, sopstveni život, govore za sebe… O smislu i značaju slojevitosti slikarskih postupaka pouke je dobila od svog profesora na novosadskoj Akademiji umetnosti Milana Staševića, što je, uostalom, nasleđe svih velikih majstora klasičnog slikarstva. Kako su ti slojevi autonomni, na njima se pojavljuju krakelure koje umetnica prihvata i sledi, uspostavljajući dijalog s površinom, prateći sve promene do kojih dolazi bez njene intervencije i pristajući na realnost stanja, na „magiju stvarnog“, na „alhemiju pretvaranja apstraktnih supstanci u ljudske senzacije“.

Možda je zbog tih brižljivo islikanih slojeva, pažljivog odabira materijala i adekvatnog formata, kao i podloge čija vidljiva struktura ponekad zamenjuje ekspresivnost ličnog poteza, umetnica istakla da se divi slikarstvu Ljubice Cuce Sokić? Bliski su joj Cucin perfekcionizam i eliminisanje prepoznatljivih tragova sopstvenog rukopisa – iako su upravo na autentičnosti rukopisa mnogi slikari zasnivali svoje opuse. I karijere…

Ubedljivost njenih slika proističe, po svoj prilici, od snage svakodnevnog, običnog. Onoga što nas okružuje. To je pre svega interesuje: istovremeno s posmatranjem kroz prizmu vremena, kroz istorijsku perspektivu, psihološki kontekst i estetsku dimenziju, ona uspostavlja lični odnos prema predmetu svog posmatranja i rada – bilo da se radi o gotovo anatomskim crtežima ili o palimpsestima nataložene prirode. Oslobođena je kontradiktornosti koje ispunjavaju javnost i svet pun znakova i informacija, besmislenih, nesuvislih, prolaznih efemernosti. Kao da nam postavlja zamke – ona neguje skrivene strukture: tek kad se sasvim približite, u stanju ste da uočite šta čini jedan oblik, iz koliko je nebrojenih poteza sastavljen, kako vibrira i koliko je unutarnje tenzije u njemu. Iz toga proističu prostorne osobenosti, arhitektoničnost njene kompozicije i impresivna prirodnost: „Da li lepota ima oblik? Da li je to nešto što se može definisati ili je to samo stanje duha? Ljudska senzacija? Lepota je specijalno osećanje koje inspiriše našu percepciju za ostvarenjem posebnih oblika“.

P.S. Zahvalna sam Jeleni Bulajić koja me je uputila na čitanje teksta Petera Zumthora Thinking Architecture: u njemu je ustanovila identičan način posmatranja stvari i situacija, isti senzibilitet prema materijalu i magiji stvarnosti, isti osećaj suštine ispod ili iza privida, isto prostranstvo i tišinu… Citati u navodnicama su njegovi.

Irina Subotić

21. jun 2019.
Luka Beograd

Jelena Bulajić PRESS

Izrazi uzrasta i starenje ljudskog lika – znaci & simboli
Umetnost Jelene Bulajić

Jedna od kompleksnijih, naizgled površnih, a zapravo supstancijalnih praksi postrenesansnog nasleđa Evrope jeste težnja ka podražavanju stvari u ime „realizma“. Ovo uverenje kao da baštini – u svojoj najekstremnijoj formi – pretpostavku da se svaka materijalnost može redukovati na nivo apsolutne pojavnosti, te da, uprkos razumevanju da takva manifestacija po sebi ne predstavlja sve što jedan stvarnosni entitet u sebi može da sadrži, ona ipak konstituiše svojevrsni eksterni aspekat imanentan određenoj tački gledišta, i, stoga, predstavlja „lice“ te realnosti.

Martin Hajdeger, međutim, uvodi neodoljivi pojam „stvarosti“ stvari, i sopstvenom poetizovanom logikom zapravo obelodanjuje neizbežno prisustvo ljudskog subjekta – u ovom slučaju posmatrača, a ne posmatranog – osvešćujući tako naše pokušaje da razumemo prirodu Stvarnosti i sve njene filozofske implikacije i ovaplotimo ih u materijalnim formama. Pojavnost i realitet, te različiti stepeni njihove uzajamne celovitosti ili pak nepovezanosti, verovatno su nužni za sve naše interakcije sa svetom na način na koji ga mi razumemo. U tom smislu, imajući u vidu da smo kao vrsta istovremeno osuđeni, kako na socijalni život, tako i na subjektivnost u domenu naše privatnosti, odnos pojavnosti i realiteta najviše dolazi do izražaja onda kada se bavimo drugima, ma koje rase, društvenog statusa, pola ili uzrasta bili.

Jelena Bulajić je „slikarka portreta“ ili, tačnije – njenu preokupaciju, u ovom delu karijere, predstavlja težnja za prikazivanjem procesa starenja i načina na koji se on manifestuje na ljudskom liku. Ona to čini besprekorno, uz vernu odanost nataloženom fakticitetu koji joj je na raspolaganju zahvaljujući visoko specijalizovanoj fotografskoj opremi. Isprva, mogli bismo se zapitati čime to starost uopšte može da fascinira, a da u pitanju nije nekakva profana senzacija. Međutim, ukoliko po strani ostavimo implikacije kao što su ljudska taština i njena savremena manifestnost oličena u kozmetičkim intervencijama, uplovićemo u područje opštih odgovora, uglavnom onih koji se tiču poznatog koncepta o dualizmu uma i tela. Posmatrano biomedicinskom optikom, mogli bismo da uključimo takođe i pojmove kao što su psihološko i neurološko; u judeo-hrišćanstvu to bi se odnosilo na telo i dušu. Preovlađujuće vrednosti materijalističkog i pretežno sekularnog društva nedvosmisleno nas udaljavaju od promišljanja o Duši, barem na svesnom nivou, bilo da u to promišljanje uvodimo ili odbacujemo Veru, a opet, uprkos svemu tome, pojam Duše i dalje najverodostojnije izražava označiteljske vrednosti onoga što bi definisali kao kontinualnu, osobenu životnu silu, otpornu na oštećenja koje vreme neumitno nanosi našoj spoljašnosti. Bavljenje ovom temom je vrlo klizav teren na kom bi lako mogli dospeti u područje mističnog, a Jelena Bulajić se odvažno upušta u jedan ovakav poduhvat. Njena filigranska inteligencija i besprekorna tehnika omogućavaju joj da, uprkos izazovima, integritet njenog završnog proizvoda ostane nepovrediv, u okvirima vidljivog, lišen svih mogućih označiteljskih pleonazama.

Iza fasade starosti krije se mladost. Tu, u prikrajku, smrt čeka – neizbežna i neumoljiva. Ovo bi moglo biti najtačnije određenje psihološke pozicije koju Jelena Bulajić bira kao stanovište sa kog će da promatra i prikazuje predmete njenog interesovanja, rešena da ga koristi isključivo kao psihološku zadršku kako bi očuvala doslednost u svom kritičkom promišljanju i očuvanju emocionalne uravnoteženosti. Iako se na prvi pogled ova striktna fotografska faktičnost može učiniti krutom, proces građenja rada je u velikoj meri zasnovan na empirijskom pristupu korišćenja materijala, no u okvirima nekoliko zajedničkih odlika kao što su:
– česta, ali nužna upotreba velikih formata,
– manje-više vidljivo odjekivanje upostavljeno između površinske strukture lica i „prostranstva” karaktera koji se nalazi „iza” njega,
– previranje između istrajnog osećaja samilosti i emotivno ohlađenog procesa,
– izražena naklonost ka „osiromašenju” piktoralnog prostranstva, usaglašavajući vrednosti tonova kože sa pozadinom koja je uglavnom prazna,
– upotreba nekonvencionalnih pigmenata, uključujući ugljeničku i mermernu prašinu u medijumu („slike” suvereno balansiraju između odlika i medija crteža i slike),
– praksa da umetnik ne radi po nahođenju klijenta već modele bira isključivo po sopstvenom nahođenju,
– brižljivo evociranje na „vanitas” žanr.

Ove odlike kroje strategiju i u krajnjem dometu kreativnu supstancu rada Jelene Bulajić. U njemu se naročito ističe stalno insistiranje na onom delu ljudske prirode kojim dominira svest o iščeznuću; bleda, gotovo isprana boja kože i tonova – težeći ka izraženoj transparentnosti – i njihovo očigledno uronjavanje u prazan, koloristički gotovo identičan prostor osnove platna jasno govore u prilog svemu ovome. U posebno snažnom portretu Alis Lang, u realnom vremenu nailazimo na razgrađivanje u svom najizraženijem obliku – „plamen“ bele kose kao da otpušta životnu energiju u prazninu. Sa jednakom snagom, u ovom licu osećam kako iščezlu snagu telesne vitalnosti, tako i (kao što je slučaj sa svim slikama Jelene Bulajić u prethodne četiri godine), nasleđe proživljenog života i stečeno iskustvo, „šifrovano“ i utkano kroz mrežu linija koje pažljivo beleže čistu životnu i fizičku težnju da se odupremo neminovnom. Zavisno od našeg pogleda na svet, možemo to posmatrati kao uništavanje lepote ili kao odu dostojanstvu i prkosu volje za životom.

Jelena sa začudnom posvećenošću ispituje kaligrafske odlike linija, poput etimologa rešenog da dešifruje kakav izgubljeni jezik; krajnje izbrazdane linije ona prati do njihovog izvora i putem svojih „pritoka“ – do trenutka dok ne pronađe one linije koje se više naslućuju nego što bi običnom posmatraču mogle biti očigledne! (Ali su i dalje deo „rečnika“).

Odlika portreta žena u domovima za stara lica (2010-2012) je u izvesnom stepenu regres ka označiteljskom skupu vanitas fenomenologije, u nastojanju da se život kontekstualizuje kao neizbežnost same smrti i njeno predvorje.

Objekti koji bi se mogli okarakterisati kao protetičke ekstenzije, prikazani su u maniru insistiranja na materijalnosti pomoću koje dolazi do naglašene dirljivosti kada je reč o njima komplementarnim ljudskim organima. Oni će, očigledno, biti nadživljeni od strane pribora koji pruža materijalnu i moralnu podršku, kao što su naočari, slušni aparati, plišani objekti za pružanje psihološkog komfora itd. Ono što ih dodatno ulepšava jeste intenzitet boje, inače isprane sa primarnih, ljudskih subjekata. „Objekat“ u jednom slučaju naročito dobro iskazuje stepen fleksibilnosti i snage kog je Alis Lang (model i pacijentkinja) lišena, a naglašen je sinusoidnim fragmentom njenog slušnog aparata – uznemirujuće sugerišući na nezaštićeni deo vaskularnog sistema, te referišući na one hirurške intervencije kada je unutrašnjost tela ogoljena. U pitanju je podsećanje na to do koje će mere dijalog između starosti i njenih organskih funkcija – njihove prolaznosti i nepouzdanosti – biti lajtmotiv svakodnevnice i povremeno suočavanje sa ljudskim dostojanstvom. No, težnje Jelene Bulajić nikako nisu političke ili didaktičke. Ona je duboko promišljena i precizna u svojim posmatranjima, pa tako i pomenute objekte prikazuje iz razloga što su u pitanju tako intimni privesci prikazanih tela, bezopasni utoliko što oštre čula i, ako se hoće, poboljšavaju umni život! Metaforičke aluzije nikada nisu nategnute ili samosvesne, već predstavljaju proizvod pažljivog posmatranja i instinkta za ono gde metafore mogu biti, proizvod koji priziva dijalog između pojavnosti i svega onoga iza nje, a pomoću čega potkrepljujemo njihov realitet.

Sasvim je drugačijeg karaktera odlučan izbor da se ove društveno marginalne figure monumentalizuju upotrebom vertikalno postavljenih platana oko dva i po metra visine. U toj odluci leži svesna potreba za komforom između opisnog projekta i istraživanja metaforičkog „terena“ u kom, u pažljivo proračunatoj meri, umetnica može da se „izgubi“ u detalju i preseče pupčanu vrpcu sa fotografskim dokazima sa kojima počinje svoj rad. Uopšte uzev, povećana površina platna dozvoljava gotovo geološke konotacije, pogotovo imajući u vidu procese i materijale koji su mnogostruko „pročišćeni“ preslikavanjem ili struganjem slojeva. Ovakva terminologija je višestruko informativna kada se ima u vidu, na primer, da prilikom upotrebe ugljena, površinu sloja na kom je ovaj materijal prisutan, umetnica opisuje kao ugljenični sediment, što uspostavlja jasnu distinkciju u odnosu na one nanose gde preovlađuje, recimo, kameni prah. Posledica ovog angažovanog odricanja uporišta je značajna jer se na taj način projekat Jelene Bulajić distancira od umetnika koje bi na prvi pogled pretpostavili za njene uzore – pomenimo samo američkog umetnika Čaka Klouza, iako je njegova praksa jasno i radikalno različita kada je reč o zadržavanju digitalnih struktura. Da, inicijalna namera Jelene Bulajić u sebi sadrži sklonost ka korišćenju digitalnog foto-aparata, kako bi što doslednije integrisala osnovne informacije i postavila sliku u domen onoga što bi se moglo nazvati konvencijalnom realnošću, ali nakon toga njenu potragu predstavlja težnja za metakarakterom, smeštenim iza same strukture lica, koji se može pronaći samo u prostoru u kom umetnica manevriše.

Da bi se ovakav poduhvat ostvario, potrebno je stvoriti dve „slike“, postaviti ih vrlo blizu jednu drugoj, ali nikada ne dozvoliti da se prepletu. Prva i očigledna bi bila ona koju sam nazvao „strukturom lica“ i koja predstavlja opis ograničen trenutkom – šifrom za identifikaciju određenog društvenog bića. Druga, nasuprot njoj, mora biti ona u koju se učitava autorkino subjektivno oko koje u obzir uzima širu biografsku sliku, u kojoj stvari iz prošlosti i dalje obitavaju. Ukoliko bi prisustvo ovog empatičnog poduhvata bilo dovoljno ubedljivo na jednoj slici, u tom slučaju bi ono predstavljao destilat svega što smo ikada podrazumevali izgovarajući reči kao što su suština ili duša.

Uprkos umerenoj transparentnosti površina na ovim slikama, one su u stanju da zadrže izvanrednu količinu materijalnih podataka, i to je, stilski, svojevrstan izum Jelene Bulajić – način na koji ona kroji ovu različitu, suptilnu realnost, saobrazno sa „strukturom lica“, no u biti znatno snažnijom od nje. Ovakav pokušaj možda rasteže verodostojnost i mogao bi se, kao poduhvat, učiniti nedostižnim, ali nesporno je da su rezultati uzvišeni, provokativni i istinski dirljivi.

Toni Karter, avgust 2014.