Jaroslav SUPEK
Kao umetnik-demistifikator, počev od ranih fotografija iz automata s početka 70-ih godina 20. veka, svojim ukupnim angažmanom Supek je umetnost praktikovao kao ličnu, intimnu praksu. Između poznate fluksusovske teze „Ako neko za svoj rad kaže da je umetnost – to je onda Umetnost“ i one druge, koja otprilike glasi: Umetnik to je umetnost (može i obratno), pronalazio je potreban međuprostor za vlastito delovanje.
Supek je podelio sudbinu umetnika koji žive u malim gradovima, poput, recimo njegovog takođe rano preminulog prijatelja Slavka Matkovića. S obzirom na ovu činjenicu, izmičući potrebama za tumačenjem i istorizacijama, za njega umetnost je i bila permanentan, nikad do kraja definisan, proces stvaranja mikro-utopija i ličnih mitologija.
U Zbirci konceptualne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine čuva se dokumentacija Supekovog projekta „Suva planina – Zaplanje 1994-2004“ i video zapis performansa „Živa poštanska marka“ izvedenog u Novim Zamkima (Slovačka) 1990. godine. Rođen je u Odžacima 1952. a umro u novosadskoj bolnici 9. jula 2009. godine.
Sećajući se Jaroslava Supeka, prenosimo intervju „Slike stvarnosti sna“ koji su povodom izložbe „Suva planina – Zaplanje 1994-2004“ održane u MSUV (tada: Muzeju savremene likovne umetnosti) za novosadski list Dnevnik sa njim uradili muzejski savetnici MSUV, Suzana Vuksanović i Nebojša Milenković.
Intervju:
JAROSLAV SUPEK, multimedijalni umetnik: SLIKE STVARNOSTI SNA
Dnevnik, Novi Sad 19. jun 2004:
Petnaest godina bio si hemičar. Šta te je dovelo do umetnosti?
Verovatno mislite na moje prekomerno konzumiranje alkohola i tim povodom na hemijske procese koji su se odvijali u, navodno, mom telu. Umetnik nikad nisam bio, a verujem da neću ni postati – jer umetnike smatram velikim uvlakačima i udvoricama, tako i umetnost shvatam kao glavnog krivca za ovakvo poimanje sveta uopšte.
Da li su ti i koliko pomogli Dišan i Kejdž?
Pomogao mi je i moj otac, po struci šeširdžija, praktičan čovek. Kada sam po završetku osnovne škole izrazio želju da upišem srednju umetničku u Novom Sadu, moj ti šeširdžija lupi šakom o sto:“Niko u našoj familiji nije bio umetnik, pa nećeš ni ti!“. To umetnik je kod nas uvek zvučalo nekako pogrdno, najblaže rečeno podrugljivo. Pomoglo mi je i iskustvo čuvanja ovaca – kao izuzetno važno za savremenu umetnost.
Da li je tačno da je po tebi 70-ih nazvan nov umetnički pravac – supekmatizam?
Supekmatizam aludira na slovnu igru između Maljevičeve bespredmetnosti – suprematizma i mog prezimena. Inače, on je moj odgovor na razne -izme i art-izme kojima su nas bombardovali mnogi samozvani lokalni, provincijski „lideri“ i njihovi „izumitelji“. Pod lokalnim i provincijskim najpre mislim na Beograd i Beograđane, koji su nam prodavali „muda za bubrege“, nudeći odavno prežvakanu žvaku iz sveta kao vlastiti izum.
Insistiraš na razlici između termina umetnost i stvaralaštvo?
Umetnost je kada od nečega praviš nešto, stvaralaštvo je kada ni od čega praviš nešto. Naravno pod ničim podrazumevam samog stvaraoca, individuu koja uz pomoć stvaralaštva radi na vlastitom duhovnom usavršavanju.
Koja je razlika između tebe i drugih (umetnika)?
Po tome što ja, kako već rekoh, nisam umetnik već stvaralac. Inače retki umetnici su zaista postali – stvaraoci, naravno tek kada su počeli da prezentuju svoju spoznaju. Ovom prilikom ističem naše (vojvođanske) savremenike, Miroslava Mandića i njegovu Ružu lutanja, ili nedavni projekt Ratomira Kulića Veliki crtež (Ekskurs III), ostvaren u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu. Naš rad vodi ka potpunoj dematerijalizaciji stvaralaštva (da ne kažem „umetnosti“).
Da li te interesuje društveno-politički život?
Sve to je samo klopka društva koje želi da sputa razvoj pojedinca i spoznaju sveta mimo nametnute mu spoznaje dresurom. Zato stvaralaštvo smatram za jedan od mogućih izlaza iz vrzinog kola nazvanog „društveni i politički život“.
Ti ne želiš da praviš umetnička dela?
Ja svoja dela samo prenosim iz stvarnosti sna u ovaj prostor u kome trenutno komuniciramo. Kada dosegnem to stanje u snu, gde sam potpuno svestan da je sve oko mene samo san, ja odem u biblioteku gde čitam vlastite knjige ili na svoju samostalnu izložbu i tada spoznajem svoja dela koja u stvarnosti nigde i nisam stvorio. To stanje je teško dosegnuti, zato ponekad spavam na neobičnim (energijom nabijenim) mestima: tamo gde je spavao i Isus, tamo gde se Gospa javlja od XIV veka, tamo gde je i figurina „Crvenokose boginje“ spavala 8.000 godina ili u Galeriji SKC-a.
J. Supek, Omaž Kaveliniju, Muzej Endi Vorhola, Medzilaborce, Slovačka, 1992.
Na izložbi Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920-2000, u Salonu MSU, čula se rečenica da bi ti, samo da ne živiš u Odžacima, bio umetnik koji bi u najmanju ruku imao status koji danas ima, recimo Raša Todosijević.
Ono sam što jesam, dakle Jaroslav Supek, pa živeo u nekom selu u srcu Balkana ili na salašu u Panonskoj niziji. Savremenu umetnost kreiraju totalni marginalci. Shodno tome, svaki kritički osvrt na neku postojeću izložbu je poput kliničke konstatacije uočenih poremećaja individue u odnosu na trenutno pomodna sociološka stanja. Izgrađena individualnost ne-življenjem u nekim od „centara moći“, izbegava svrstavanja sebe u neku od kategorija statističkih dokazivnosti. Prostije rečeno: ovaj cinizam kontrolisanih procesa samo potvrđuje nepristupačnost poimanja spoljnjeg sveta i kreće se u dva smera: (1) umetnik koristi svet kao osnov i (2) svet koristi umetnika kao potvrdu svog bitisanja. U drugom slučaju umetnost je lakrdija, u prvom ironija. Ne vidim da je Raši Todosijeviću ma u čemu bolje (ili ako hoćete gore) od mene: Beograd je mali grad u odnosu na Budimpeštu, Budimpešta je mali grad u odnosu na Berlin, Berlin je mali grad u odnosu na Pariz, Pariz je mali grad u odnosu na Njujork. Njujork je skup malih gradova koji su svaki ponaosob manji od Beograda…
Da li postoji nešto bitno šta te nismo pitali?
Da. Kako si? Hvala dobro, polako umirem.
